Prevoznici i teretnjaci redovno sami ne izvršavaju transportne naloge, već ih prosleđuju podvozarima ili podizvođačima. Oni onda često ponovo prenose porudžbinu, tako da na kraju može da bude dostupan čitav lanac pod-podizvođača. U transportnim nalozima ili opštim odredbama i uslovima (GTC), sa druge strane, sve se više nalaze standardizovane odredbe, prema kojima nalog za transport možda uopšte ne može biti prosleđen ili je potrebna prethodna saglasnost klijenta.
Međutim, u svakodnevnom procesu raspodele, takve zabrane ili instrukcije se teško uzimaju u obzir, što može dovesti do fatalnih posledica odgovornosti, kao što pokazuje sadašnja odluka Vrhovnog suda (OGH). U svojoj najnovijoj odluci od 9.11.2022, 7 Ob 115/22w, Vrhovni sud je potvrdio punu i neograničenu odgovornost prevoznika koji je preneo nalog za prevoz podvoznika uprkos zabrani transfera.
Činjenice detaljno Tužitelj je osiguravač transporta robe kupca. Ovaj drugi je naložio optuženom prevozniku sa transportom mašine iz Austrije u Španiju, gde je dogovoreno da okrivljeni ima pravo da organizuje prevoz drugim prevoznicima i da izbor naručenih prevoznika od strane okrivljenog mora da se sprovede marljivošću razboritog biznismena. Optuženi je potom naručio drugog podvoznika za obavljanje transporta.
Sa podvozarom je dogovorena “zabrana prenosa” preko GTC-a okrivljenog, prema kojem se naredba može proslediti samo trećim licima (tačnije drugom pod-prevozniku) nakon što je dobijena prethodna saglasnost, a podugovor mora da proveri i da li izvođač radova koji je zaposlen kod njega (konkretno: podugovornik) može da ispuni sve tačke opštih uslova i odredbi okrivljenog. Međutim, podizvođač koji je naručio okrivljeni nije posvetio dovoljno pažnje ovim odredbama i uslovima okrivljenog. S obzirom na to da podizvođač koji je naručio okrivljeni nije imao nikakva transportna vozila, naručio je drugog podizvođač, ali bez prethodnog obaveštavanja okrivljenog i pribavio njegov pristanak. Podizvođač je tako ponovo naručio nalog pod-pod-prevozniku, koji je nalog ponovo prosledio pod-pod-prevozniku.
Velika šteta
Zbog korišćenja razmene transporta od strane jednog od podizvođač, podaci o prevezenoj robi, uključujući lokaciju za preuzimanje i vreme preuzimanje, stigli su do kriminalaca. Pokupili su teret na osnovu podataka i ukrali robu. Opterećenje nikada nije stiglo kod primaoca. Tužiteljka je potom od okrivljenog prisvojila više od 140.000 evra odštete i svoj zahtev zasnovala na grubom nemaru u okviru značenja člana 29 CMR.
U slučaju grubog nemara, optuženi ne može da se osloni na bilo kakva isključenja ili ograničenja odgovornosti. Naravno, okrivljeni je negirao i tvrdio, između ostalih, da gubitak podataka kriminalcima koji su se dogodili prilikom korišćenja razmene tereta predstavlja nezaobilazni događaj u okviru značenja člana 17 (2) CMR i time isključio njegovu odgovornost.
Strogi standard dužnosti brige Do odluke OGH od 9.11.2022. godine, 7 Ob 115/22w – Potpuna odgovornost okrivljenog zbog grube povrede dogovorene zabrane otkrivanja: Dok su prvostepeni sud i apelacioni sud dodelili tužiocu samo nisku maksimalnu odgovornost zavisnu od kilograma u skladu sa Art 23 CMR, OGH je potvrdio radnju u celosti i naložio optuženom da plati punu odštetu u skladu sa Art 29 CMR zbog grubog kršenja dogovorene zabrane prenosa:
Prema Art 29 CMR, prevoznik ne sme da se poziva na odredbe CMR-a koje isključuju ili ograničavaju njegovu odgovornost ili preokreću teret dokazivanja ako on ili podizvođač i njihovo osoblje koje mu se pripisuje pod Art 3 CMR prouzrokuju štetu namerno ili kroz grub nemar. Nega mora biti narušena do neuobičajeno visokog stepena. To mora da je ignorisano, što je u datom slučaju trebalo da bude očigledno svima. Strogi standard mora da se primeni na brigu o prevozniku i mora se zahtevati najveća razumna nega, zbog čega kršenje uputstava ili izričitih sporazuma obično predstavlja veliki nemar. Optuženi je bio upoznat sa dogovorenom zabranom otkrivanja. Ipak, ostala je neaktivna i svojim postupanjem prihvatila da se nalog za transport prosledi – bez njegove saglasnosti – u lancu naloga koje nije kontrolisala. Povrede “due diligence” od strane okrivljenog i pod-prevoznika koji mu se pripisuju opravdavaju pretpostavku grubog nemara, jer su doveli do toga da transportovanu robu mogu da ukradu kriminalci.
Zaključak, o čemu uvek treba da vodite računa?
Ako nalog za transport sadrži odredbe o efektu na koje nalog za transport ne može biti prosleđen, saglasnost kupca je potrebna unapred i/ili posebne inspekcijske obaveze moraju biti ispoštovane, ove odredbe su generalno obavezujuće. To se primenjuje kako u slučaju izričite odredbe u nalogu za transport, tako i u slučaju uredbe o opštim uslovima i odredbama. Čak ni činjenica o nepostojećim voznim parkovima vozila ne može da promeni obavezujuću prirodu takvih odredbi, kao što pokazuje sadašnja presuda OGH.
Ukoliko se, dakle, nalog za prevoz ipak prosledi pod-prevozniku kada se izda zabrana prenosa, potrebna je prethodna saglasnost kupca. U suprotnom, zabrana prenosa mora se izričito prigovoriti u vreme narudžbine, ako prevoznik ne želi da se izlaže riziku potpune i neograničene odgovornosti.
