KADA ĆE POLITIKA POČETI DA OBJAŠNJAVA SOPSTVENE NEUSPJEHE?

U Švedskoj smo već duže vreme oslobođeni poreza na obnovljivi biogas kao gorivo. Ali to je kraj. Evropski sud pravde poništio je poresko oslobođenje. Presuda koja je stekla pravnu snagu – bez žalbe Švedske.

Koliko političara nije stajalo tamo sa makazama u jednoj ruci i čašom šampanjca u drugoj dok su otvarali jednu biobenzinsku stanicu za drugom? Superlativi su pozdravljali i benzinske pumpe i proizvođače biogasa kao i prevoznike koji su uložili (često) veliki novac u vozila na gasni pogon i koji su pomjerili rute na način koji bi trebao odgovarati „gasnoj infrastrukturi“.

Ali šta je to značilo? Sada dolazi mamurluk. Oslobođenje od poreza nestalo je, kao i klimatski bonus, gotovo preko noći.

Za vlasnike vozila, ovo nije novo iskustvo. Motorni gas 1980-ih i kasnije etanol, na primer, postao je promašaj za mnoge koji su želeli da deluju kao primer prilikom kupovine novih automobila tokom godina.

Sada, baterijski električni automobili su jedina opcija za budućnost – i na horizontu – vodik. Bar sada dok pišem ove tekstove. Elektrifikacija je ono što će spasiti svijet, koštati ono što želi (za vlasnike vozila).

Oni koji su rano kupili električni automobil, ili neku vrstu hibrida, morali su da izdvajaju mnogo novca za učenje. Ali naravno da je za sve pionire, košta biti na čelu redova. Sve dok prijatelji, poznanici i samoproglašeni automobilski stručnjaci sjede na tribinama i smiju se. Sa svojim benzinskim i dizel automobilima kod kuće u garaži.

Dizel automobili, inače, bili su i „dobar ekološki izbor“ ne tako davno, da daju još jedan primer kako politički vetrovi mogu iznenada da promene pravac.

Ja sam lično instalirao solarne ćelije na krovu, a imam i malu hidroelektranu na imanju. I kada čitam o klimatskim bonusima i poreskim olakšicama koje su iznenada nestale, imam osećaj da sam to već prošla.

Da, tako je – moja hidroelektrana je puštena u rad 2010. godine. Tokom građevinskih godina 2008-2010, država me je pozdravila. Ponudili su mi sertifikate o električnoj energiji kao svojevrsni doprinos snabdevanju mreže obnovljivom električnom energijom. Ali čim sam pritisnuo dugme za start, stiglo je prvo pismo sa pretnjom da će se rastrgnuti. U pismu se navodi da se bavim „ekološki opasnim aktivnostima“ i to uopšte nije dobro.

Pisma vlasti su od tada pala u stalan potok. Pastrmka lososa iz mora bi u osnovi trebala biti u stanju skočiti na ploču šest milja uzvodno – to je mokri san prijatelja ribara. A kako se ti „interesi“ infiltriraju u vodne vlasti (i u županijske upravne odbore), svaki vlasnik elektrane danas živi u velikoj neizvjesnosti – velikoj i maloj.

Šta će se desiti sa mojim solarnim ćelijama, ostaje da se vidi. Ne potpuno nerazumna misao je da će u bliskoj budućnosti i oni biti oporezovani na ovaj ili onaj način.

Bez obzira na to koje vrste energije ugledaju svetlost dana, s pravom postoji osećaj da su to kratkoročna rešenja tako da Švedska spolja treba da bude prva na paku da se pojavi kao primer u pitanjima životne sredine.

Ali koliko je uzorno koristiti i transportnu industriju i proizvođače energije kao zamorce? Da čim se vjetrovi okrenu, ovim inovatorima i prethodnicima se nameću pretjerani troškovi za neuspjehe politike – iznova i iznova…

Kao što sam rekao – političari često imaju ambiciju istaknuti Švedsku kao primjer. Ali uvek su preduzetnik i „mali čovek“ ti koji stoje sa predlogom zakona u ruci kada se jednog dana ispostavi da su političke odluke otišle dođavola.