Privremeni povratak redova na njemačkoj granici i rezultirajući redovi ostaju jedna od najtoplijih tema sedmice. Kada smo već kod toga, pogledajmo i probleme na granicama u drugom delu Evrope, a to su Rumunija i Bugarska. Iako su ove dve zemlje ušle u Evropsku uniju pre 16 godina, još uvek im nije dozvoljeno da se pridruže šengenskom prostoru, stavljajući veto na nju po optužbama za kriminal, korupciju i ilegalnu imigraciju. Zato se prevoznici koji idu tamo jednostavno svakodnevno bore sa redovima i doživljavaju veoma skupa kašnjenja.
Malo više o ovoj temi nedavno mi je rekao Reader Mateusz, koji vodi transportnu kompaniju sa šest setova i redovno putuje u Rumuniju i Bugarsku. U tom pravcu on je jednostavno navikao na redove, iako se čini da trenutna situacija na bugarsko-rumunskoj granici prevazilazi sve norme. Prije nekoliko dana red na prijelazu Ruse-Giurgiu, na ulazu iz Bugarske u Rumuniju, trebao je krenuti i do 60 kilometara od granice. U slučaju prijelaza Vidin-Calafa, također na izlazu iz Bugarske, trebalo je još ranije kočiti, u blizini grada Montane, odnosno oko 90 kilometara prije granice. Naravno, obje ove udaljenosti uključuju policijske tampon zone koje okružuju brojne gradove. Međutim, čak i sa ovim faktorima na umu, poteškoće se ispostavljaju veoma teške. U praksi, to može značiti cijeli dan vožnje gore i pauzu provedenu negdje pored ceste. Ne mislim da bi tako trebalo da izgleda kretanje između dve zemlje Evropske unije.
Apsurdi se tu ne završavaju. Kada stignemo do graničnog prelaza u Ruseu, pred nama će se pojaviti novi, privatni parking, u kome će biti smešteno oko 700 kamiona. Teoretski, prema zakonu, nismo dužni tu stati. U praksi, međutim, bez stajanja na ovom parkingu nećemo moći zauzeti mjesto u elektronskom redu do granice. Parkiranje ovdje je stoga jednostavno postalo norma, a naknada je 25 eura, bez obzira na vrijeme parkiranja. Istovremeno, želim da naglasim da je reč o naknadi za strane prevoznike. Kako je javila rumunska organizacija „UNTRR“, prevoznici iz Bugarske bili su predmet snižene tarife od samo sedam evra. Umesto toga, to je očigledan oblik diskriminacije cena na osnovu nacionalnosti, što je potpuno zabranjeno u Evropskoj uniji. Da ne spominjem činjenicu da se ovdje radi o nekoj čudnoj državno-privatnoj suradnji u kojoj su dužnosnici doslovno prisilili prijevoznike da plaćaju privatnu uslugu. Zbog toga je u junu UNTRR apelovao na Evropsku komisiju da istraži pitanje ovog parkinga.
Kao da to nije dovoljno, jednom kada uđete na parking, kašnjenja se ne završavaju. Postoje situacije kada prisilno zaustavljanje traje više od jednog dana, a kada vas pozovu na granicu, odmah stojite u drugom redu. Možda će nam trebati sat ili dva da napustimo parking raj, a nakon toga možete voziti između parkinga i terminala do nekoliko sati. S druge strane, na samom terminalu susrešćemo se sa timom carinika, koji je daleko premali u odnosu na broj kamiona, ali je „poznat“ po svojoj tačnosti. Toliko da će na skoro svakoj inspekciji naći „problem“ i predložiti malu „naknadu“ za njegovo rešavanje. To takođe može biti razlog za sva kašnjenja, a usput, vraća nas na informacije iz uvoda. Podsjetio bih da se upravo korupcija spominje kao jedan od glavnih razloga za veto na proširenje šengenskog prostora (uglavnom od strane zapadnih zemalja).
Parking je u pitanju, gledano iz vazduha:
